Dišeš, možeš! – Aleksandar Stojković

Jedna neverovatna priča nam dolazi iz Srbije, o momku koji je zaista počeo iz nikakvih uslova za bavljenje kik boksom i pored ozbiljnog urođenog defekta srca, prevazišao mnoge poteškoće i na kraju, završio u najboljoj zemlji za njegov sport, Holadniji.

Ako mislite da za ostavrenje svojih ciljeva nemate snage, uslova, da su svi protiv vas, verujemo da će vas ova priča podići i naterati vas da krenete dalje.

11749676_10207810501966919_534173193_n

 

Predstavljamo vam, Aleksanda Stojkovića.

Pozdrav Aleksandre! Za početak, kakav si bio i šta ti je sve prolazilo kroz glavu, pre nego što si počeo da se baviš sadašnjim sportom?

Kao klinac sam bio nemirno dete , u osnovnoj školi, mogu slobodno reći, malo zlo. Zbog čega ne znam, ali sam u svojoj generaciji bio najgori đak po ponašanju. Tada u to vreme sam se bavio fudbalom, bio dobar igrač ali sam napustio posle par godina.

Pre nego sto sam počeo da se bavim kik boksom, bio sam dete kakvo ni jednom roditelju ne bih poželeo. Pravio sam probleme u školi, sa nastavnicima sam se objašnjavao kao da ja njima predajem, bežao iz škole.

 

Šta je stvorilo u tebi tu iskru, da stvori ljubav prema kik boksu?

Sa 15 godina sam pogledao dokumentarni film o slavnom kik bokseru Mirku “Cro Cop” Filipoviću i tu je sve počelo. U mom gradu tada nije postojao kik boks klub , pa sam bio prinuđen da sam sebi stvorim uslove za trening. Džak sam okačio u garaži i tako sam, gledajući video klipove na internetu, počeo da učim. Niko nije bio pored mene da mi kaže šta radim pravilno, a šta ne. Trudio sam se da ponovim udarce kao što sam video na internetu.

Ono sto su drugi imali, ja nisam.

Oko mene je bilo ljudi koji mi nisu želeli dobro, koji su mi govorili da nisam za taj sport, da ne mogu da uradim nesto, da bi trebao da prestanem sa tim, da su oni bolji od mene, ali ih ja nisam slušao uopšte.

Po završetku srednje škole, prijavio sam se za vojsku i otišao sa nepunih 19 godina.

 

Tvoja prva borba je zaista kao iz filmova, zar ne?

Prvu borbu sam imao 30.01.2011. godine. Sve bitne datume u svom životu pamtim. Dvadesetpet dana pre borbe, video sam objavu na Facebooku za amaterski turnir koji se održavao u Novom Sadu. Pošto sam iz Bačke Palanke, tada nisam uspeo da omogućim uslove za konkretne treninge i pripremu. Bila je zima i trenirao sam u garaži, sam.

Da bi prijava bila potpuna, potrebno je bilo da imate klub za koji se borite. Ja ga nisam imao, malo me je bilo i sramota da kažem da treniram u garaži, jer bih bio odbijen.

Moja želja je bila velika, da rečima ne može da se opiše. Hteo sam jednostavno da vidim šta sam trenirao sam, koliko sam naučio i koliko je taj sport uopšte za mene.

Tada nepoznat čovek,a posle moj trener, pored njih 4-5 koji su želeli da se prijave slično kao ja bez kluba, samo je mene prijavio, da bi mi ispunio najveću želju do tada .

Verovali ili ne, nisam imao ni rukavice za borbu, adekvatnu opremu. Drugara koji se bavio sličnim sportom sam pitao da mi ih pozajmi, a na njegovo pitanje šta će mi, rekao sam da ću imati borbu i da mi je potrebna oprema. Podsmevao mi se kao i kad sam počinjao, govorio je:“ Šta ćeš ti , kakvu borbu ti hoćes da radis, ne možeš rundu jednu da izdrziš“ . Mnogo sam se razočarao u njega , da bi na to rekao da se samo šalim i da sam hteo da vidim kako reaguje.

Na dan borbe, borio sam se protiv rumunskog borca, koji je imao klub, trenera, opremu… Pobedio sam , verovao u sebe i nisam dozvolio da loši komentari utiču taj dan na mene. Posle borbe, organizator mi je prišao i čestitao, na volji za borbom. Pozvao me je u svoj klub, koji je 40km daleko od mog grada.

 

Kako si uspeo da omogućiš sebi da putuješ redovno u drugi grad, samo da bi trenirao?

Iako je tad bilo suludo da tako nešto uradim, tata mi je pored lošeg finansijskog stanja omogućio 3 puta nedeljno da idem i treniram . Rad sa trenerom me je radovao. Na državnim i internacionalnim takmičenjima sam pobeđivao, nisam imao ni jedan poraz.

Radio sam takođe kao obezbeđenje u Novom Sadu, da bi od dnevnice uspeo da platim autobusku kartu i omogućim sebi uslove za trening, da ne bih zavisio od roditelja.

Zimi posle treninga, u 22:00 sam išao da radim sve do 04:00 ujutru. Pošto ranije prevoz nisam imao, čekao sam na stanici 2 sata,po snegu sa bušnim patikama i mokrim nogama.

Neki ljudi, za koje sam ja mislio da im je stalo do mene, su me mnogo razočarali, nisu ni pitali kako mi je, mogu li, a pretvarali su se da žele da mi pomognu. Kad nije bilo posla u klubu, radio sam na građevini i kopao kanale, jer je to bio jedini način da dođem do novca za treninge.

 

Vidimo na slikama da imaš veliki ožiljak na grudima. Kako si ga zaradio?

5. Novembra iste godine, posle jutarnjeg treninga, na tuširanju mi se počelo dešavati nesto čudno. Bilo mi je crno pred očima. Mislio sam da je zbog gladi. Srećom moji roditelji su bili kući tada. Seo sam na stolicu i sačekao da neko dođe. Kada je tata došao zamolio sam ga da mi očisti luk, jer ne mogu, ne osećam ruku. Neverovatno je što sam se celo vreme smejao, a tata me nije zbog toga shvatio ozbiljno. Kad mi je rekao da ustanem, pao sam na pod. Leva strana tela mi je bila paralizovana.

Odveli su me u Urgentni centar i tamo je ustanovljeno da sam doživeo moždani udar – šlog. U 21. godini, šlog. Dežurna sestra je rekla da me zadržavaju u bolnici, ali  o tome nisam hteo da čujem. Ponašao sam se kao derište i rekao da u 17:00 imam trening i da ću ići. Rekla mi je da ustanem i idem…Tek tada sam shvatio koliko je stvar ozbiljna.

Na ispitivanjima je ustanovljeno da imam urođenu srčanu manu, rupu na srcu, koja je bila uzrok svega i da bi trebalo da se operišem. Imao sam opciju da se ne operišem, ali to bi značio poraz za mene, jer se nikad vise ne bavio sportom. Na razgovoru za operaciju rekao sam doktorima, da ću po cenu svega da se operišem, iako je rehabilitacija teška, da ću se boriti i da neću odustati.

Operacija srca nije mala stvar, otvore vas kao harmoniku,a bolovi i rehabilitacija su jako teški. Sve je prošlo dobro, Bogu hvala.

Mislili su da ću drugačije da se ponasam posle operacije zbog bola, velike rane na grudima od operacije, ali to se nije dogodilo.

U toku rehabilitacije, volju mi je održavao sledeći trening, koji je bio posle godinu i 6 meseci. Nije bilo govora o odustanjaju od svojih ciljeva i snova, ma kakav ishod imali i koji rizik nosili. Jednostavno sam verovao u sebe, kad drugi nisu.

I pored velikog ožiljka na grudima, imao sam još bolje rezultate. 5 pobeda i samo 1 poraz.

 

Sada si u Amsterdamu. Ono što je Las Vegas za kockanje, on je za kik boks.

Da ću otići tamo, niko nije ni pomislio. Kad pogledate, do juče sam trenirao u garaži, a onda zbog svoje upornosti, omogućio sam sebi, naravno uz pomoć nekih ljudi, da odem u Amsterdam, grad u kojem imate najbolje klubove na svetu i trenere, i živim tamo skoro dva meseca i treniram.

Pre toga svega, mnogi su me tapšali po ramenu, obećavali da će pomoći, ali naravno kad je doslo vreme da to ispune, nisu ništa uradili, čak se nisu ni javili. Ljudi koji su govorili da neću nista uraditi, trenutno ćute i verovatno će zauvek tako ostati.

Tako da sam tad shvatio,ako nesto želim da uradim, moram sam.

 

Šta želiš poručiti svim čitaocima, kojima će sigurno tvoja priča mnogo pomoći.

Kad svi dignu ruke od vas i kad niko ne veruje da nešto možete, tad treba stisnuti zube i pokazati šta ste u stanju da uradite zarad svojih snova. Ako ne uspete, znate bar da ste probali.

Ja sam ispunjen, presrećan što mi je Bog dao snage da izguram pored svih zdravstvenih, finansijskih i drugih problema, da nastavim se borim. Loše stvari moraju biti na vašem putu, da vas ojačaju, da vas testiraju koliko ste spremni da platite žrtvu, zarad nečeg što će vam se u životu vratiti.

Za kraj, pored svakakvih gluposti na ovim društvenim mrežama, vaša stranica, DDM, je jedna stvar koja sigurno većini,kao i meni pomaže da se pokrenemo u bilo kojem pravcu, da ne stojimo i ne tapkamo u mestu.

 

” Ne veruj u idole, u lica sa filma i naslovnih strana ti mozes bez njih “

One Reply to “Dišeš, možeš! – Aleksandar Stojković”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *