Dišeš, možeš – Aleksandar Stojković, druga borba

Prošlo je skoro godinu dana od kada smo objavili priču o Aleksandru i neke stvari su se promenile u međuvremenu. Problemi, ali svakako i novi izazovi.

Aleksandar će nam reći o novoj borbi, šta je ona donela i oduzela.

 

Mnogo toga se izdešavalo u međuvremenu. Da krenemo od početka.

Baš kada sam se vratio iz Amsterdama, svoju karijeru i treninge sam zamišljao kao jedan presrećan sportista, koji konačno ima sve uslove koji su mu potrebni. Međutim, osetio sam krajem leta manje smetnje na desnom oku, otišao na kontrolu i posle pregleda, doktor nije želeo da razgovara sa mnom. Hitno me je poslao u Novi Sad kod dr. Aleksandar Miljkovića koji je specijalista za glaukom. Na tom pregledu saznao sam za velika oštećenja na oba oka, a ne samo jednom i opet je sudbina imala nešto da mi poruči. Kada sam mislio da je sve gotovo, setio sam se rečenice od pre par godina kada sam rekao, “sad posle moždanog udara, operacije srca, u životu više ništa ne može da me iznenadi. ”

U tom momentu desilo se nešto mnogo gore, što je moj život okrenulo naopako. Urođeni glaukom na oba oka je jako opasna bolest. Drugačije zvana “Tihi kradljivac vida”, jer može svakom da se dogodi da uopšte ne primeti da gubi vid i da samo u jednom momentu sve nestane i vaša slika pred očima pocrni. Moj svet se tako rušio, jednim delom, neprimetno.

Saopšteno mi je da ću morati da operišem oba oka jer je stanje veoma kritično.

12910186_10209711900220687_980995114_n

U mojim godinama, šanse da imate glaukom su gotovo ravne nuli. Nisam želeo da ostanem na jednom misljenju, a vreme mi je letelo. Obišao sam dosta privatnih klinika i svako se složio da bi trebaalo da se operišem, ali metode su bile različite. Kada je došlo vreme za operaciju , desno oko je operisao veliki čovek, doktor i drugar, dr. Aleksandar Miljković koji je meni pomogao da nekako to prebrodim. Bio je svakog momenta uz mene i ja sam mu zahvalan do neba i nazad. Operacija je bila teška, ali se Bogu hvala dobro završila.

12966164_10209824516036012_1707569009_n

 

Da li je to bio kraj, šta se onda dogodilo?

Osećao sam se kao da sam završio prvu rundu borbe i da moram dalje da nastavim da se borim, da još uvek nije kraj. Mesec dana kasnije, zbog levog oka otišao sam u Rusiju, Kalugu na operaciju. Tamo sam imao dve operacije, jednu laserskim putem, drugu hirurškim. Grupa nas sa sličnim ili istim problemom je išlo tamo, bili smo kao porodica i držali se zajedno. Sve ovo ne bi bilo moguće bez mojih prijatelja, koji su mi pomogli da to sve rešim na vreme i zaustavim porgresiju.

“Sad posle moždanog udara, operacije srca, u životu više ništa ne može da me iznenadi. “

Posledice su vidljive, ali se trudim da drugi to ne primete. Sigurno je ovo bio najgori period u mom životu do sad, jer sam se oprostio od svoje najveće ljubavi, aktivnog bavljenja sportom, ali zbog svog zdravlja morao sam da prekinem. Lagao bih kad bi rekao da nisam zamišljao svet u crnoj boji, da se osećam beskorisno i da ne mogu da vidim prelepe boje koje on ima.

 

Kako si se osećao u celom tom procesu, pregledi, operacije, misao da nećeš više nikada ući da se boriš u ringu? Da li si nešto naučio iz svega toga?

U tim momentima mi je svašta prolazilo kroz glavu , od najblažeg scenarija da će sve proći , da je to sve prolazno, izlečivo, do realnosti koja je potpuno drugačija. Ruke su mi bile svezane. Bio sam povučen u sebe, nisam želeo da imam bilo kakve dodirne tačke sa stvarnošću. Mnogo privatnih klinika, lekara iz inostranstva sam posetio, neki su davali iste, neki različite sugestije.

U jednoj klinici su sve moje emocije izašle napolje. Jedna gospođa je gledala cene operacija i sa žaljenjem me je pogledala jer sam mlad. Njen pogled me je slomio. Izleteo sam napolje i nisam mogao da zadržim suze. Plakao sam celim putem do kuće, shvativši koliko je situacija ozbiljna. Kroz glavu mi je prolazila jedna sasvim obična stvar, a to je da taj trenutak u kojem sam bio i te stvari sto trenutno vidim, možda više nikad u životu neću iskusiti.

Imao sam punu podršku svojih roditelja, prijatelja,čak i onih koje ne poznajem , kada su čuli o svemu tome. Takođe sam naučio da u takvim stvarima vidite ko vam je zapravo prijatelj, a ko nije. Ruku na srce, pored svih njih,  želeo sam da budem sam,gledao sam svet na skroz drugi način, meni nepoznat . I danas se budim sa strahom, šta ako se to povrati pošto je stopirano, ali neke stvari ne mogu da kontrolišem. Moliću Boga za zdravlje samo, jer mi od toga nista više ne treba.

 

Kroz glavu mi je prolazila jedna sasvim obična stvar, a to je da taj trenutak u kojem sam bio i te stvari sto trenutno vidim, možda više nikad u životu neću iskusiti.

 

12952893_10209824261909659_1237909976_o12957229_10209824263669703_127903538_n

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Nakon te teške borbe, šta sad?

Bavim se sada trenerskim poslom. Moj klub se zove “KBK Bačka” i jedini je u Bačkoj Palanci koji se bavi isključivo kik boksom. Mlad smo klub pošto sam svoju takmičarsku karijeru završio, opredelio sam se da drugima pomognem u onome što žele u ovom sportu koliko god je to moguće. Moji najstariji a i takmičari su Boris Grbić, Jovan Knezević, Aleksandar Panić, Vukašin Živko i Luka Latinović. Naravno još ima tu momaka koji žele da se oprobaju u ringu i bore ali postepeno i bez žurbe, svako će dobiti svoju šansu. Klub je sad već 2 godine u funkciji i borimo se da opstanemo. Kako bi što više usavršili svoj klub i sve podigli na viši nivo 14. maja ću da dovesti jednog trenera iz Holandije koji će održati seminar kod nas.

KBK Bačka

Trenutno u klubu imam 28 članova, broj se uvek menja, jer imamo dosta i rekreativaca. Treniramo 4 puta nedeljno zbog prostora i vremena, ali i mimo toga uspevamo i drugim danima da utolimo žeđ za treningom i znanjem. Ljudi su zadovoljni, srećni, dolaze, imaju više samopouzdanja, a to me zaista usrećuje. Želja nam je da klub podignemo na viši nivo, ulažemo u njega i pružimo borcima, drugarima i reakreativcima ono što ja nisam imao kada sam počinjao, mesto na kojem mogu da ostvarim svoje želje i snove.

12968539_10209824659239592_277550045_n
Nagrada za razvoj sporta u Bačkoj Palanci

Koliko god se činilo da vam je teško u životu, da ste dotakli dno, da ceo svet želi da vidi vašu predaju, ne odustajte. Nadam se da će vas ova stvarna priča motivisati, naterati da iskoristite sve svoje sposobnosti i znanja, da postanete najbolji što možete.

 

Dišeš, možeš! – Aleksandar Stojković

Jedna neverovatna priča nam dolazi iz Srbije, o momku koji je zaista počeo iz nikakvih uslova za bavljenje kik boksom i pored ozbiljnog urođenog defekta srca, prevazišao mnoge poteškoće i na kraju, završio u najboljoj zemlji za njegov sport, Holadniji.

Ako mislite da za ostavrenje svojih ciljeva nemate snage, uslova, da su svi protiv vas, verujemo da će vas ova priča podići i naterati vas da krenete dalje.

11749676_10207810501966919_534173193_n

 

Predstavljamo vam, Aleksanda Stojkovića.

Pozdrav Aleksandre! Za početak, kakav si bio i šta ti je sve prolazilo kroz glavu, pre nego što si počeo da se baviš sadašnjim sportom?

Kao klinac sam bio nemirno dete , u osnovnoj školi, mogu slobodno reći, malo zlo. Zbog čega ne znam, ali sam u svojoj generaciji bio najgori đak po ponašanju. Tada u to vreme sam se bavio fudbalom, bio dobar igrač ali sam napustio posle par godina.

Pre nego sto sam počeo da se bavim kik boksom, bio sam dete kakvo ni jednom roditelju ne bih poželeo. Pravio sam probleme u školi, sa nastavnicima sam se objašnjavao kao da ja njima predajem, bežao iz škole.

 

Šta je stvorilo u tebi tu iskru, da stvori ljubav prema kik boksu?

Sa 15 godina sam pogledao dokumentarni film o slavnom kik bokseru Mirku “Cro Cop” Filipoviću i tu je sve počelo. U mom gradu tada nije postojao kik boks klub , pa sam bio prinuđen da sam sebi stvorim uslove za trening. Džak sam okačio u garaži i tako sam, gledajući video klipove na internetu, počeo da učim. Niko nije bio pored mene da mi kaže šta radim pravilno, a šta ne. Trudio sam se da ponovim udarce kao što sam video na internetu.

Ono sto su drugi imali, ja nisam.

Oko mene je bilo ljudi koji mi nisu želeli dobro, koji su mi govorili da nisam za taj sport, da ne mogu da uradim nesto, da bi trebao da prestanem sa tim, da su oni bolji od mene, ali ih ja nisam slušao uopšte.

Po završetku srednje škole, prijavio sam se za vojsku i otišao sa nepunih 19 godina.

 

Tvoja prva borba je zaista kao iz filmova, zar ne?

Prvu borbu sam imao 30.01.2011. godine. Sve bitne datume u svom životu pamtim. Dvadesetpet dana pre borbe, video sam objavu na Facebooku za amaterski turnir koji se održavao u Novom Sadu. Pošto sam iz Bačke Palanke, tada nisam uspeo da omogućim uslove za konkretne treninge i pripremu. Bila je zima i trenirao sam u garaži, sam.

Da bi prijava bila potpuna, potrebno je bilo da imate klub za koji se borite. Ja ga nisam imao, malo me je bilo i sramota da kažem da treniram u garaži, jer bih bio odbijen.

Moja želja je bila velika, da rečima ne može da se opiše. Hteo sam jednostavno da vidim šta sam trenirao sam, koliko sam naučio i koliko je taj sport uopšte za mene.

Tada nepoznat čovek,a posle moj trener, pored njih 4-5 koji su želeli da se prijave slično kao ja bez kluba, samo je mene prijavio, da bi mi ispunio najveću želju do tada .

Verovali ili ne, nisam imao ni rukavice za borbu, adekvatnu opremu. Drugara koji se bavio sličnim sportom sam pitao da mi ih pozajmi, a na njegovo pitanje šta će mi, rekao sam da ću imati borbu i da mi je potrebna oprema. Podsmevao mi se kao i kad sam počinjao, govorio je:“ Šta ćeš ti , kakvu borbu ti hoćes da radis, ne možeš rundu jednu da izdrziš“ . Mnogo sam se razočarao u njega , da bi na to rekao da se samo šalim i da sam hteo da vidim kako reaguje.

Na dan borbe, borio sam se protiv rumunskog borca, koji je imao klub, trenera, opremu… Pobedio sam , verovao u sebe i nisam dozvolio da loši komentari utiču taj dan na mene. Posle borbe, organizator mi je prišao i čestitao, na volji za borbom. Pozvao me je u svoj klub, koji je 40km daleko od mog grada.

 

Kako si uspeo da omogućiš sebi da putuješ redovno u drugi grad, samo da bi trenirao?

Iako je tad bilo suludo da tako nešto uradim, tata mi je pored lošeg finansijskog stanja omogućio 3 puta nedeljno da idem i treniram . Rad sa trenerom me je radovao. Na državnim i internacionalnim takmičenjima sam pobeđivao, nisam imao ni jedan poraz.

Radio sam takođe kao obezbeđenje u Novom Sadu, da bi od dnevnice uspeo da platim autobusku kartu i omogućim sebi uslove za trening, da ne bih zavisio od roditelja.

Zimi posle treninga, u 22:00 sam išao da radim sve do 04:00 ujutru. Pošto ranije prevoz nisam imao, čekao sam na stanici 2 sata,po snegu sa bušnim patikama i mokrim nogama.

Neki ljudi, za koje sam ja mislio da im je stalo do mene, su me mnogo razočarali, nisu ni pitali kako mi je, mogu li, a pretvarali su se da žele da mi pomognu. Kad nije bilo posla u klubu, radio sam na građevini i kopao kanale, jer je to bio jedini način da dođem do novca za treninge.

 

Vidimo na slikama da imaš veliki ožiljak na grudima. Kako si ga zaradio?

5. Novembra iste godine, posle jutarnjeg treninga, na tuširanju mi se počelo dešavati nesto čudno. Bilo mi je crno pred očima. Mislio sam da je zbog gladi. Srećom moji roditelji su bili kući tada. Seo sam na stolicu i sačekao da neko dođe. Kada je tata došao zamolio sam ga da mi očisti luk, jer ne mogu, ne osećam ruku. Neverovatno je što sam se celo vreme smejao, a tata me nije zbog toga shvatio ozbiljno. Kad mi je rekao da ustanem, pao sam na pod. Leva strana tela mi je bila paralizovana.

Odveli su me u Urgentni centar i tamo je ustanovljeno da sam doživeo moždani udar – šlog. U 21. godini, šlog. Dežurna sestra je rekla da me zadržavaju u bolnici, ali  o tome nisam hteo da čujem. Ponašao sam se kao derište i rekao da u 17:00 imam trening i da ću ići. Rekla mi je da ustanem i idem…Tek tada sam shvatio koliko je stvar ozbiljna.

Na ispitivanjima je ustanovljeno da imam urođenu srčanu manu, rupu na srcu, koja je bila uzrok svega i da bi trebalo da se operišem. Imao sam opciju da se ne operišem, ali to bi značio poraz za mene, jer se nikad vise ne bavio sportom. Na razgovoru za operaciju rekao sam doktorima, da ću po cenu svega da se operišem, iako je rehabilitacija teška, da ću se boriti i da neću odustati.

Operacija srca nije mala stvar, otvore vas kao harmoniku,a bolovi i rehabilitacija su jako teški. Sve je prošlo dobro, Bogu hvala.

Mislili su da ću drugačije da se ponasam posle operacije zbog bola, velike rane na grudima od operacije, ali to se nije dogodilo.

U toku rehabilitacije, volju mi je održavao sledeći trening, koji je bio posle godinu i 6 meseci. Nije bilo govora o odustanjaju od svojih ciljeva i snova, ma kakav ishod imali i koji rizik nosili. Jednostavno sam verovao u sebe, kad drugi nisu.

I pored velikog ožiljka na grudima, imao sam još bolje rezultate. 5 pobeda i samo 1 poraz.

 

Sada si u Amsterdamu. Ono što je Las Vegas za kockanje, on je za kik boks.

Da ću otići tamo, niko nije ni pomislio. Kad pogledate, do juče sam trenirao u garaži, a onda zbog svoje upornosti, omogućio sam sebi, naravno uz pomoć nekih ljudi, da odem u Amsterdam, grad u kojem imate najbolje klubove na svetu i trenere, i živim tamo skoro dva meseca i treniram.

Pre toga svega, mnogi su me tapšali po ramenu, obećavali da će pomoći, ali naravno kad je doslo vreme da to ispune, nisu ništa uradili, čak se nisu ni javili. Ljudi koji su govorili da neću nista uraditi, trenutno ćute i verovatno će zauvek tako ostati.

Tako da sam tad shvatio,ako nesto želim da uradim, moram sam.

 

Šta želiš poručiti svim čitaocima, kojima će sigurno tvoja priča mnogo pomoći.

Kad svi dignu ruke od vas i kad niko ne veruje da nešto možete, tad treba stisnuti zube i pokazati šta ste u stanju da uradite zarad svojih snova. Ako ne uspete, znate bar da ste probali.

Ja sam ispunjen, presrećan što mi je Bog dao snage da izguram pored svih zdravstvenih, finansijskih i drugih problema, da nastavim se borim. Loše stvari moraju biti na vašem putu, da vas ojačaju, da vas testiraju koliko ste spremni da platite žrtvu, zarad nečeg što će vam se u životu vratiti.

Za kraj, pored svakakvih gluposti na ovim društvenim mrežama, vaša stranica, DDM, je jedna stvar koja sigurno većini,kao i meni pomaže da se pokrenemo u bilo kojem pravcu, da ne stojimo i ne tapkamo u mestu.

 

” Ne veruj u idole, u lica sa filma i naslovnih strana ti mozes bez njih “