Dišeš, možeš – Pavle Đurđević

Kada imate preko 15 000 prijavljenih ljudi na Jutjubu, kada Fejsbuk više ne dozvoljava da prihvatite nove prijatelje, kada ste pionir jednog sporta u jednoj zemlji, najmlađi učesnik Svetskog prvenstva u dalekoj Rigi i još mnogo pored toga…

Kada imate takva dostignuća, sigurno možete nešto naučiti od takve osobe, ako išta, onda bar kako da lepo izgledate 😀

Predstavljamo vam Pavle Đurđevića.

13059446_10206084826708895_896703271_n

 

Reci nam ukratko malo o sebi, pre nego što pređemo na određenija pitanja?

Zovem se Pavle Đurđević, živim u Banja Luci, po zanimanju sam medicinski tehničar, i bavim se “street workoutom”, pisanjem tekstova, jutjuber sam, fitnes & foto model, još mnogo toga, ali ovo u prvom planu.

 

 Zašto si počeo sa strit vorkoutom? Šta ti je prolazilo kroz glavu kada bi završio trening, posle par meseci treniranja?

Nekako sam oduvijek osjećao privlačenje prema toj vrsti vježbanja i jednostavno kad sam pogledao nekoliko snimaka o tome, u stvari sam shvatio koliko sam to silno želio probati. Napravio sam tad jednu od prvih stranica svojih na fejsbuku, čisto za sebe da imam neke kolekcije otkrića i saznanja, ali na moje iznenađenje, ljudi su baš odreagovali na to i vrlo brzo je rasla. Poslije sam napravio i svoju pravu zvaničnu stranicu i stranicu ekipe.

 

Kako si se osećao kada si imao prvih 1000 pregleda, a kako 100 000 na jednom videu? 

Ono što je nevjerovatno bilo da je moj prvi video ikad snimljen od strane jednog momka koji je tad čuo za mene i imao je kameru, imao sam ogromnu tremu kao da je ispred mene 1000 ljudi, i pričao sam o povećanju broja zgibova. Rezolucija užasno loša, kao i moja demonstracija, međutim vrlo brzo je počeo da kupi preglede i došao do nekoliko desetina hiljada!
Jednog dana je došao moj dobar prijatelj Filip Bijelić, kojeg tad još nisam poznavao svega nekoliko sati i rekao mi, da li želiš da napravimo zvijezdu od tebe ? Samo sam se nasmijao i rekao, naravno, izvoli. Moram da kažem da mi je on mnogo pomogao i bio ogromna odskočna daska u samo prvih nekoliko dana, kroz medije je puštena priča o momku koji trenira na “šipkama kraj Vrbasa”.
Bio je to pravi medijski bum, i još nekoliko stepenica u usponu. Tad sam i snimio prvi video povodom kampanje o štetnosti pušenja, koji je za noć dobio 10 000 pregleda. Sad ima 100 000. I jednostavno kao lavina, jednom kad krene šta je može zaustaviti dok ona sama ne stane. A i ja lično uživam u snimanju, povratnim komentarima bilo da su pozitivivni ili negativni. Obe vrste mi prijaju.
Mnogi ljudi imaju problem sa hejterima, mogu vam reći da dnevno dobijem nekoliko negativnih komentara, i zamislite da reagujem na svaki ? Previše utrošene energije na nevažne ljude, narodu se ne može ugoditi, uostalom, ko kaže da su u pravu ? A što se tiče mojih pristalica ima ih svugdje ! Naročito po Evropi, to me mnogo iznenadilo ali da za jednog momka iz Banja Luke je čula Evropa, bez narcisoizma, govorim od srca. Mene broj lajkova i pregleda ne odvaja od drugih ljudi, i ja nisam arijevac zbog toga.
Naravno, predrasude su prisutne svuda, a naročito na brdovitom Balkanu, međutim uspješno ih razbijam svakog dana.

Šta je bilo posle Jutjub kanala?


Nakon toga mi je sve bolje krenulo, u roku četiri godine sam proputovao više svijeta, upoznao ljudi, i vidio i otkrio novih stvari nego u dotadašnjih osamnaest. Letio sam avionom, a uvijek sam se pitao hoću li ikad i stvari slične tome. Društvo me dijeli na nekog ko je umišljen i nedodirljiv, ili na nekog ko je prijatelj, poznanik i opuštena osoba, što u principu jesam za svakog i ko pokaže poštovanje i nepoštovanje. Trudim se da razumijem ljude i na taj način i ja se razvijam.

Poslije nekoliko mjeseci treniranja mi je prolazilo u glavu samo to kako da izgradim svoje ime, čime sam danas posebno opsjednut na neki pozitivan način. Trudim se da kvalitetom i pravim stvarima pokažem ljudima neke stvari koje ovaj sport nudi uopšte ne samo kao razvijanje vaše fizičke spreme, nego izgradnje karaktera, prijateljstava, ljubavi, poslova,putovanja i mnogo toga.
Kako i koliko ti je trening promenio način razmišljanja? Kako se odrazilo to na druge aspekte života, škola, društvo, opšte razmišljanje?

Promijenio je na sve moguće načine, cijeli život nešto treniram, i uvijek sam i igru i sport doživljavao kao takmičenje, ne samo kao imperativ u smislu ja moram pobijediti nego, ako ja igram fudbal ja moram biti dio tog terena, moram razmišljati kao lopta, moram biti opsjednut igrom, moram živjeti to. Onog trenutka kad sam to prenio na neke aspekte života, dosta puta me znalo izvući iz depresije uopšteno i razočarenja, što su mi glavni protivnici bili.

 

Da li bi nam mogao malo više reći o tome kako se izvući iz tih teških stanja? Svi mi prolazimo kroz takve stvari, svako ima neki svoj način da se izbori sa tim…

Pa što se toga tiče mogu reći samo da se vodim tim da i da ne ide nešto i na dnu sam, uvijek imam one stvari i osobe na koje već mogu biti ponosan i na ostvareno. Depresija kao depresija je uvijek teška i često ide uz demotivaciju, jednostavno se prepustite tim stvarima i upadate u latenciju, trombost, postajete lijeni, negativni… Izlaz iz toga za svakog je različit, moj bi bio da se suočite s uzrokom istog. Ne ide to ni meni baš, da se razumijemo, ali vrijeme i strpljenje uvijek donose mirne i burne vode. To su periodi, ne traje ni dobro stalno, a ni loše, a samo pobjednici ćemo biti ako u lošim periodima živimo za dobre.

13096242_10206080953972079_5389814235921368850_n

…moram biti dio tog terena, moram razmišljati kao lopta, moram biti opsjednut igrom, moram živjeti to.

Takmičenje u Rigi, kako, zašto, šta ti je prolazilo kroz glavu?

Na samom početku sam pogledao neki video od takmičenja u Rigi koje tada uopšte nije bilo na tako visokom nivou, tek u nekom ranom začetku, i rekao sam tad sebi ja ovo moram uraditi sa tim ljudima, ja moram biti tamo, moram otići. Nemam pojma gdje je ovaj grad, ni kako doći, ali ja znam da to moram uraditi. Počeo sam učiti imena iz svijeta ovog sporta, počeo sam da treniram i edukujem se putem interneta i video klipova, niko mi nije nikad pokazao bilo šta što sam naučio,
sve sam proguglao, sve su to sati gledanja snimaka, premotavanja, pitanja i odgovora koje sam sam postavljao i odgovarao, preko 90% svog znanja dugujem samo sebi, a onih 10% dugujem ljudima koji su snimali te snimke i na taj način dozvolili da učim od najboljih.
Desila se saradnja sa Srđanom Šipkom koji je za projekat imao da uradi dokumentarni film, i predložio mi je da uradimo o street workoutu ? Snimili smo to, video je dostigao 120 000 pregleda u vrlo kratkom roku i preko 2000 lajkova. Ja sam čovjek koji je snimio prvi dokumentarac ikad o ovom sportu i postavio na internet. Trajao je 9 minuta i imao je veliki efekat. Nažalost taj video trenutno nije na netu, zbog nekih problema sa muzikom, ali evo nakon godinu dana od uklanjanja istog radim na re-montaži i postavljanju baš ovih dana.

Da nastavim priču, desilo se to da je Maris, predsjednik Svjetske Federacije za street workout, odgledao taj video, bio je titlovan na engleskom, i oduševio se, uputio mi poziv i zvanično sam imao ulaz za to takmičenje. Zamislite vi gdje je Riga u odnosu na Banja Luku, skoro 2000 kilometara. Imao sam 19 godina tad, i ni dinara što kažu u džepu. Roditelji bi mi možda i platili, ali to ne dolazi u obzir, tu sam uvijek imao poseban odnos sa njima, i kad bi imali i kad ne, ne bih tražio osim kad moram. Šta činiti, pa ništa, zamislite da ste vatreni navijač Real Madrida i igra se finale lige šampiona, a vaš tim igra. Imate kartu, ali živite 2000km daleko, zar postoji nešto što bi vas zaustavilo ? E tako je bilo i sa mnom.

Uspio sam pronaći sponzore, i tad sam uradio prvi fotošuting za donji veš. Danski brend Aleksandar Kob. Ne mogu reći da je bilo s početka baš najprijatnije iskustvo, ali govorio sam sebi to ljudi rade širom svijeta i uostalom ovo nije pornografija, pogledaj samo jednog Bekama, Ronalda i mnoge druge.

Nekoliko dana poslije imao sam povratnu avionsku kartu za Rigu, još nekoliko dana poslije sjedio u avionu i bio na putu ka njoj. Tamo sam boravio pet dana i mogu reći da je to bio period života koji nikad neću zaboraviti. Nikad. Pogotovo što sam se zbližio sada sa jednim od najboljih mojih prijatelja Petrom Brunom Basićem, koji je išao ispred Hrvatske na isto takmičenje, njemu drugo, meni prvo.
Bio sam drugi najmlađi takmičar i to je bilo moje drugo takmičenje u životu uopšte. Apsolutno ništa nisam znao, osim toga da moram napraviti neku tačku, i kad sagledam svoj nastup iako je tu bilo dosta treme, koordinacija je bila loša, uradio sam dobre elemente pod svim tim okolnostima. Daleko da opravdavam sebe, ali bio sam dobar. Ne najbolji, ali bio sam ono što sam zamislio da hoću – tu u tom gradu, sa tim ljudima, na toj pozornici, pred 5000 gledalaca, u uživo prenosu.
Ne možete zamisliti tu količinu emocija i utisaka. Ako se izuzme Hrvatska, i moj prijatelj, bio sam drugi čovjek sa Balkana uopšte koji je bio dio jednog takvog događaja! Prvi u BiH ! Osvojio sam 25-to mjesto, od 35 takmičara. Ma i zadnji da sam bio, moje srce je utolilo žeđ ostvarenjem tog sna.

Prešao sam pustinju zbog kapi vode.

13059517_10206084830108980_1393001128_n

Često ljudima govore kako su od zrna napravili piramidu, da su prošli sito i rešeto. Ali to su ljudi koji su ušli u istoriju, nije nemoguće ! Ali vi niste oni i trebate naći vlastiti put, a ne njihov.

Nakon Rige, koliko ti se život promenio? Šta si započeo da radiš?

Sve. Počeo sam sve da radim, i to je do skoro bio relativno problem, postao sam previše kreativan i nisam se fokusirao na jednu stvar. Kad se čovjek tako razbaca na sve strane, ne može stići. Onda sam morao napraviti prioritete i suziti svoje djelatnosti. Za sad. Uopšteno poslije tog takmičenja, postao sam poznatiji, čulo se više za mene i više ljudi mi je prilazilo na ulicama.
Organizovao sam takmičenja i radionice, i evo prvo državno takmičenje smo organizovali prošle godine gdje su gosti bili Bar Brothersi, najpoznatiji u ovoj “igri”. Ove pravimo jedan veliki bum nadam se, ali to je još u organizaciji. Pokrenuo sam svoj sportski brend odjeće, i polako se razvijam i na tom polju i trenutno sam se više posvetio foto modelingu.

13059330_10206084829988977_934576388_n

 

Kakvi su ti planovi za budućnost?

Prije sam uvijek nešto planirao, previše. Sad se trudim da to bude na neke kraće vremenske rokove. Svoje planove volim zadržati za sebe, ali siguran sam da mnogi vole iznenađenja pogotovo kad dolaze u vidu nekog projekta od mene jer će uvijek biti zabave i za ostale !

 

Omiljeni knjiga, film, koji ti pomažu da ostaneš motivisan?

Omiljena knjiga, teško je reći, recimo da su to “Straže” od Sergeja Lukjanjenka, kao nekoliko dijelova jedne priče. A za broj jedan i dalje traje borba između Metro 2033 / Dmitrija Gluhovskog i Lovac na duše / Donato Karizi. Ne mogu reći da su to baš knjige koje me motivišu, ali to su mi definitivno omiljene, jer su mi one velika strast kao i čitanje uopšteno.

Iskreno ne čitam mnogo motivacione knjige i knjige o uspjehu jer na neki način po meni naravno, to zna koliko i dobro toliko i loše nekad uticati na ljude. Motivacija je uredu, ali dozirana. Često ljudima govore kako su od zrna napravili piramidu, da su prošli sito i rešeto. Ali to su ljudi koji su ušli u istoriju, nije nemoguće ! Ali vi niste oni i trebate naći vlastiti put, a ne njihov.

Naravno, šampioni uvijek ostavljaju trag i treba ga pratiti, ali sve dozirano.

Što se tiče filma tu se stvarno nikad ne bih mogao odlučiti jer sam ih pogledao previše, da ne kažem sve. Obožavam filmove tematike o drugom svjetskom ratu recimo, i pronalazim tu mnogo inspiracije.
Šta misliš da ljudi moraju da prihvate, shvate, da bi postali bolji/najbolji što mogu?

Da bi postali najbolji ljudi moraju da shvate da će riječ odricanje biti njihov sinonim za dobro jutro, dan i laku noć. Moraće da shvate da neke dijelove puta često će morati da hodaju sami.

 

Gde te ljudi mogu pronaći?

Ima me svuda. Instagram, Fejsbuk, Jutjub.

Mnogo snimaka govori o treningu i motivaciji, ali na neki način se i bavim komedijom i preporučujem ovaj video

 

Na kraju, želio bih reći samo da je sve moguće. Nikad se ne zna, ako želite da dođete do nekog, postoji način, ako želite da idete negdje postoji način, ako želite da postanete neko postoji način. Nije lako, ne vidi se kraj puta, ali isto tako nigdje nije zapisano da je nešto neizvodivo. Jedina poruka koju imam za vas jeste da nemojte sebi dozvoliti da dočekate osamdeseti rođendan a a da žalite za stvarima koje nikad niste pokušali, jer šta ako boli više nego probao sam i nije išlo.